Свети Сава у Покровској цркви 

Данас наша Света Црква прославља Св.Саву првог Архиепископа и просветитеља српског.
Свету Литургију у нашем храму служили су протојереји-ставрофори Мирослав Миленковић, Милутин Чекетић, Јован Милановић и ђакони Немања Калем и Урош Стојановић. Беседу о данашњем празнику у препуном Покровском храму произнео је јереј Гаврило Рајић.Након св.Литургије пререзали смо славски колач, изабрали кума славе за следећу годину, а потом су најмлађи чланови наше парохије извели пригодан програм. Свој присутној дечици подељени су Светосавски пакетићи.

Фотографије са данашње прославе погледајте у галерији слика.  

Текст: прота Драган Предић, фотографије: Владимир Недељковић

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код византијског цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му је пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

„У историји Православља има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такав је св. Григорије просветитељ Велике Јерменије, св. Нина, просветитељка Грузије, света браћа Ћирило и Методије, просветитељи Словена, и код нас Срба – Свети Сава Просветитељ и учитељ. Ово јеванђелско просветитељство у православној традицији битно је другачије од оног уобичајеног, нама познатог из новијег времена“ (Вл. Атанасије Јевтић). Није о Светом Сави овако говорено само у последње време него и за његова живота, о чему сведочи поздравно слово, којим је Јерусалимски патријарх Атанасије други (патријарховао од 1224. до1236. год.), упутио Светом Сави приликом његовог другог доласка у Јерусалим: „Ево, браћо, ово су пред нама истински Апостоли Христови, које је сам Господ извео на жетву своју и сам их надахнуо. Јер истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и Јову праведном јавно, а не преко Писама говорио, него их је сам Собом надахњивао, зато што је нашао ум њихов чист. Тако је и Светим Апостолима, нашим Учитељима, Бог дао не нешто написано, него им је уместо Писма дао благодат Духа Светога, рекавши им: „Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас“ (Доментијан, 203-4). Речи Јерусалимског патријарха говоре да је он у Светом Сави видео и препознао просветитеља, и то не било каквог, него онаквог какви су били Апостоли Христови» (еп. Атанасије (Јевтић).
У Цркви је служба Светоме Сави установљена убрзо после његове смрти, још у 13. веку. А култ Светога Саве је живео у народу који га је и за живота поштовао као светитеља. На гробу Св. Саве вековима се окупљао народ тражећи утеху, помоћ и исцељење. Кад су Турци решили да казне Србе најстрашнијом могућом казном, да спале мошти Светога Саве, онда је тај паклени наум у дело спровео отпадник од вере и народа, потурчени Албанац, Синан Паша.
Али ни то није вредело, Свети Сава није постао просветитељ, учитељ и ујединитељ народни, по титули, пореклу или части, већ по благослову Господњем, а силом Духа Светога. А што је Бог оставио, не може да уништи никаква земаљска пакост. Тако је нама остало дело Светога Саве, да се по њему управљамо и живимо, односно, како то лепо каже Теодосије Хиландарац: „Био си учитељ пута који води у живот, истински и вечни, јер си, дошав Духом Божјим просветио твоју отаџбину.“
Дан Светог Саве, као школске славе, се помиње први пут 1735. године и то у документима Карловачке српско-латинске школе коју су основали Руси. У Карађорђевој Великој Школи (1808-1813.), било је звоно на којем је био урезан лик Светога Саве. То звоно је остало неоштећено у току свих ратова устанака и превирања у Србији, и 1840. год. је пренето у Лицеј, који је 1863. год. прерастао у Велику школу, из које је 1905. године израстао Београдски универзитет.
Кнез Милош Обреновић је 1823. године донео наредбу да се дан Светог Саве слави као школска слава. Из тог времена је остала прича, да четири године по доношењу наредбе о прослављању Светог Саве, многи страни трговци, Грци, Цинцари и Бугари, нису поштовали овај празник. Кад је то чуо, књаз Милош их је све позвао у Пожаревац и рекао. „Ви Грци засветисте и своје црквењаке и ми их све светкујемо, а нећете једнога Светога Саву Српскога?“
„Океме, господар, ама не сме знале. „
Онда је наредио да свако од њих однесе по оку воска цркви и да добро упамте када је дан Светога Саве. Прича се да су следеће године већ око Божића сви почели да се распитују код београђана: „Кад је, ђанум, оно Васе Светло Сава, да идемо у цркву.“
Дан Светога Саве је прослављан све до 1945. године. Те године је у згради Народне скупштине, веома свечано обележен празник Светога Саве. Како пише „Политика“ у броју од 28. јануара 1945. године, прославу је организовала Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије, где су били окупљени сви чланови руководства, на челу са Јосипом Брозом, као и преко 350 званица. На чеоном зиду је била слика Уроша Предића „Свети Сава благосиља српчад“, а около су биле заставе са петокракама и слике Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина и Тита. На Универзитету се славило уз верски обред резања славског колача. Чим је скинута свечана декорација из скупштинске сале, слика Уроша Предића је бачена у подрум (одакле је после доста времена неко пренео у канцеларију ректората Богословије), а и са свим осталим се поступило на исти или гори начин. Прослављање Светог Саве је забрањено и све до пре петнаестак година, наставници су морали да записују све ученике који иду у цркву на дан Светог Саве.
Но, Богу драгом хвала, времена су се променила, па данас, на дан 14/27. јануара, све школе опет славе дан српског просветитеља и учитеља Светитеља Саве.