Данас 6.маја, наша Света Црква прославља празник посвећен Св.великомученику Георгију, једног од светитеља кога наш Српски народ слави у великом броју као Крсну славу.
Свету Литургију су служили свештеници који данас славе јереј Гаврило Рајић и ђакон Павле Матулић. За певницом су појали студенти са богословског факултета у Београду.
Тексти фотографије: прота Драган Предић
Свети Ђорђе је рођен у богатој и честитој хришћанској породици, крајем трећег века нове ере. Живели су у Кападокији, све док отац светог Ђорђа није пострадао за Христа. Ђорђе је био сасвим мали кад је остао без оца. Да би избегла прогоне хришћана, његова мајка се преселила у Палестину, одакле је била родом. Тако је Ђорђе растао у земљи где је Христос живео и проповедао. Уз добру и побожну мајку, израстао је у правог хришћанина, чије срце није било ни хладно ни млачно, већ је пламтело огњеном љубављу према Христу. Ступио је у војску. Ђорђе је био изванредно леп, висок и стасит, а одликовала га је племенитост, поштење и храброст, па је већ у двадесетој години стигао до части трибуна и „Као такав беше на служби при цару Диоклецијану (еп. Николај).“ Кад је цар Диоклецијан, који се све време своје владавине борио против хришћана и ужасно их прогонио и убијао, отпочео још један од својих крвавих похода на хришћане, Ђорђе је дошао пред цара и јавно, пред царем и свима осталима, рекао је да је он хришћанин. Цар је био ван себе од беса и одмах је наредио да Ђорђа баце у тамницу. Наредио је да га ставе на најстрашније муке, која само ум помрачен Сатаном, може да смисли. Ђорђе је све подносио и непрестано се молио Богу, који га је одмах исцељивао. Оваква вера и очигледна Божја благодат, преобратила је многе Диоклецијанове војнике, али и Ђорђеве мучитеље у хришћане. Они су поверовали у Христа, и јавно исповедили своју веру, знајући да ће их Диоклецијан погубити. Највећи ударац за цара Диоклецијана је био кад је и његова жена, царица Александра, постала хришћанка. Тада је цар наредио да се њој, главном жрецу (жрец је незнабожачки свештеник), који је такође примио хришћанство као и многим другима одруби глава. И светог Ђорђа је послао на губилиште, кад је видео да ужасна и најопакија мучења нису никог заплашила, већ су постигла супротан циљ: преобратила неверујуће, а верујуће још више учврстила у вери Христовој.
Кад су их водили на губилиште, царица Александра је села на једну клупу да се одмори и ту је издахнула, пре него што јој је крвник пришао. „Блажени Ђорђе би посечен 23. априла 303. године. Чудесима која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Ни броја његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.“ (еп. Николај).
На иконама се св. Ђорђе представља у војводском оделу, на коњу, како копљем пробада страшну аждају, а нешто даље стоји једна жена у господском руху. Мада је народ исплео многе легенде око имена св. Ђорђа, он се у стварности и земаљском животу није борио са аждајом и спасавао царску кћер. Аждаја на икони, символично преставља многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе ју је победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац незнабоштву. Десет година после смрти св. Ђорђа, цар Константин је забранио прогоне хришћана, а хришћанска црква је постала званична црква у римској империји. Неки тумаче представу аждаје и као символичну представу цара Диоклецијана, који је због својих крвавих дела у народу остао упамћен до дана данашњег, под именом: „Проклети цар Дукљанин“.
Дан када је бесмртном славом мучеништва овенчан свети Ђорђе (Георгије), и када је из земног живота прешао у вечно царство небеско, ( 23. априла, односно 6. маја), слави се као дан: „Свјатаго славнаго великомученика побједоносца и чудотворца Георгија“. Овај дан народ зове Ђурђевдан, а јесењи празник (3. новембра по старом, односно16. новембра по новом календару), назива се Ђурђиц. То је дан када је обновљена његова црква: „Обновленије храма свјатаго великомученика Георгија, иже в Лидије, идјеже положено часније тјело јего.“
